tenkgirl

jučer me najnovija kolegica u odjelu pitala jel ja to svaki dan radim prekovremeno ili dolazim kasnije, pa zato ostajem.
blijedo sam je pogledala, ali nije skontala zašto, pa sam joj ipak objasnila da "da, dolazim kasnije, oko pol 9, ali ostajem iza 5 i 6 jer imam posla."
na to me pitala jel mi to plaćeno. ovaj put je shvatila momentalno iz mojeg pogleda da je odgovor - ne.

maca je 88 godište i ovo joj je prvi posao.
oh, the horror.

vjerojatno mi se samo čini, al brijem da sam smršavila.
hlače su mi danas bile široke i remen sam mogla pomaknut za još jednu rupicu..

ne znam samo kak, nakon kaj sam ustanovila da imam koljena starice, jer me toliko bole od trčanja, propustila sam nekoliko treninga. sad se spremam počet vozit bicikl svaki dan.. ili da budem realističnija, svaki drugi, kako bih zamijenila jedno kretanje drugim, a ne ležanjem. naravno, odmah je jebeno zahladilo, tak da nije za vožnju. mislim.. nekima je, al ja nemam fensi rukavice od 350 kn i ultra toplu fleece majicu za vožnju da se ne smrznem ko pička.
tak da ću pričekat koji dan. zatoplit će do negdje četvrtka, valjda.

idem se sad točat u kadi, vruća voda topi celulit, navodno.

odlučila sam imat dečka.

ne znam shvaćate li koliki je to doseg. ja sam naime višegodišnja zagovornica single lajfa. uvijek imam odličan argument potkrijepljen primjerima iz života ako treba ohrabriti frendicu da se ne vrati bivšem dečku, jer ima dva ljubavnika i s njima joj je jebeno. no pun intended. ili kad treba frendu objasnit da treba prekinut s curom ako su 4 od 5 komentara o njoj koji izađu iz njegovih usta negativni. nema veze ako postoje osjećaji u oba ova (posve fiktivna) slučaja.. to ne smatram bitnim, jer.. osjećaji izblijede.

ali.. u zadnje vrijeme sam počela pomalo zavidjeti frendicama koje su u vezi, ne svima naravno, neke od tih veza ne bih ni mrtva.. ponekad ipak ulovim par ljudi koje poznajem u nekom poluintimnom trenutku.. može to biti samo pogled ili komentar ili osmijeh na nešto što mi drugi ne razumijemo, jer je interna fora.. i to mi bude nekako super.. zagrije me iznutra.. potakne me na razmišljanje o nekim lijepim trenucima iz prošlosti i nije mi ogavna pomisao da opet doživim nešto takvo.
ono što me potaknulo na ovu "odluku", ako se to tako može nazvati, je.. čak i ako osjećaji izblijede, znaš da ih je vrijedilo osjetiti.

ili sam u krivu?



ps - jednu od rečenica sam ukrala kul liku, jer me inspirirala. dugujem rižoto.

prekjučer sam se svađala sa starom

jučer je napravila zagrebački. koji ja obožavam.
jedan je ostavila za speć ujutro da ga ja danas mogu ponijet na posao. spakirala mi je i paradajz i krastavac uz to.

jutros mi je poslala sms: pazi na čačkalicu

nemrem vam opisat koliko me živciraju ovi tu faking linkovi koje nam guraju na nos =>

usrane prodane duše!

kužiš, tak sam ti ja počela trčat u ponedjeljak..
i onak.. nabrijana sam..

što je čudno.. jer je to.. trčanje!

al ok.. ne boli me skoro niš.. ne znam jel zato kaj sam popila andol pravovremeno ili zato kaj se baš i nisam neš pretrgla ili zato kaj imam zapravo bolju kondu neg kaj mislim..
a nije ovo zadnje, trust me..
tak da mi čak nije ni tlaka ić danas opet..

samo si zamišljam kak ću bit vitka i mišićava i nosit hlače broj 38

super je kaj je to neka cijela ekipa, tim - reklo bi se, koja trči.. a vodi tu grupicu njih par koji su maratonci / rekorderi / face u raznim kategorijama trčanja.. pa oni daju upute kako, koliko i što.. i super su, sprdaju se i smijemo se.. tak da je ok..
da sama trčim bilo bi to 3 minute i doma, pa onda za 6 mjeseci opet tako..

još da se natjeram radit one tibetance ujutro.. di bi mi kraj bio..

moram počet dolazit na posao pijana..

kažu mi ljudi da ima tako ekipe po firmi koja dođe pijana na posao. čak mi je šefica komentirala da jednog direktora uvijek tajnica naganja po birtijama kad treba potpisat nekaj..
ja nisam nikog vidjela za koga bih rekla da je pijan. ili pripit. bilo je mamurnih, a svi znamo da mi barem TO nije strano.
al pijana nisam došla nikad. što je šteta. jer je takva situacija na poslu da si sve mislim da ili nitko ne bi primjetio ili bi mi se pridružili.

ja sam veseli pijanac.

ima ljudi koji postanu agresivni ili naporni kad si popiju.

ja se smijem. i nasmijavam druge. i brijem da sam smiješna. jako. a ljudi se smiju, pa mi je to ol-fo potvrda. iako.. sad razmišljam da se možda smiju at me, a ne with me.. hmmm..
maj pojnt iz.. vesela sam kad si popijem. pa mi se nerjetko pridruže ljudi. u pijenju.

kakve bi to efekte imalo na poslovnu atmosferu?
vjerojatno pozitivne..


jeste li vi ikad bili pijani na poslu?

kaj bi ti da ti pišem?

o svojem ljubavnom životu zaista ne mogu, jer ga se može opisati jednom riječju - prejadan.
seksulani život bih pak opisala kao - tuga i žalost.
eto, tri riječi.

možda želiš da ti opisujem totalno zanimljivu cugu s bivšim od prije par mjeseci, koja je bila super dok me nije dovezao doma i onda mi predložio da se seksamo u njegovom kombiju. da. kombiju.
ovo je već dovoljno debilno, pa ti ne moram ni spomenut da nam je to bio prvi susret nakon 5 godina.

ili želiš da ti pričam o zaljubljenosti jednog dječačića, mozgom naime, jer ima 25 godina i legalan je u svim državama, a koji me zove neumorno i onda me pita: "kaj ima?". to je naime njegovo zavođenje, kad ja opisujem kaj sam jela i što je bilo na poslu.
šalje mi poruke tipa: "meni je dosadno." a ja bih trebala smisliti kako da njemu na 300 km od mene ne bude dosadno, bez obzira što ja spavam, jer je pol 3 ujutro u srijedu.

ono što okupira moj mozak i interese su sljedeće teme:

~ posao
~ knjige
~ internet
~ život s mamom
~ prijateljice koje to nisu

ako te možda zanima nešto od toga, vrlo rado ću ti izaći u susret nekom anegdotom ili bizarnom epizodom iz mojeg života.

pusa.

moj šef se čudno smije.

to zvuči ko da pas kašlje.. al ne onak da je bolestan.. već ko da ima nekakvu hearball u grlu..

nikad ne znam jel bih se počela smijat kad ga čujem iz njegovog ureda ili mu vikala: "nazdravlje!!"

u biti bih se najradije ustala i zatvorila njegova vrata..
i to ne samo zbog čudnih zvukova koji dopiru od tamo, nego i zato kaj nekad posve nečujno izađe iz ureda..
tak da ga ne čujem da je otišao..
a onda me netko pita jel tu, a ja velim samo uđite..
onda ljudi vide da ga nema u uredu i misle da ih zajebavam..

kad bi se naučio držat vrata zatvorenima dok ga nema, a otvorenima kad ga ima (ili obrnuto) bilo bi mi lakše..
brijem uostalom da te tihe izlaske i ulaske vježba da me sjebe..

kako su ljudi živjeli prije interneta?

ja bih to trebala znati, jer sam jedna od tih ljudi.
naime, odrastala sam još dok nismo znali za internet. mi u hrvatskoj (tj. jugoslaviji), ali i šire. tek je zaživio negdje u 90tim godinama, a ušao u svakodnevnu primjenu "običnih" ljudi tek u zadnjih 10 godina.
pa bih ja trebala znati što su ljudi radili prije njega..
gledali tv, valjda..
znam da sam ja buljila danonoćno u tv.. sve mi je bilo mrak i super. od filmova i dokumentaraca do raznih serija..
a tad su bila samo 2 programa!

sad ništa ne gledam na tv-u.. nema niš za gledat.. serije koje su mi dobre gledam unaprijed, jer ih skidam s neta, pa mi ove prastare sezone od prije 2 godine (if you're lucky!) koje se vrte na programima niš ne znače..
i filmovi koji se prikazuju su stari. kaj me zanima odem pogledat u kino ili skinem s neta. jer zakaj da gledam Harry Pottera broj 6, ako sam već pogledala 7 i 8 na kompu??

tako da, iako imamo min 40tak programa, nemamo kaj gledat. povremeno se može pogleda kakav stariji film tipa:

* kaubojski s Clint Eastwoodom
* ratni filmovi s Lee Marvinom
* „krimić“ komedije s Peter Sellersom

sve ostalo je negledljivo..

danas nam je dakle Internet zamijenio tu zanimaciju..

onda kaj smo još radili ko klinci?
čitali?
rijetki su čitali.. iako ja volim čitat, i tu mi sada internet igra veliku ulogu.. sad više ne idem u knjižnicu i ne posuđujem knjige od prijateljičine mame..
sad se knjige čitaju na engleskom i skidaju se s neta.. eventualno se u elektroničkom obliku razmjenjuju s pokojom prijateljicom koja ima sličan ukus.. pa su tu onda formati:

* .pdf
* .txt
* .mobi..

i slični..

a sve ostale aktivnosti smo smanjili na minimum..
što zbog neprikladnosti - nećemo se ići igrat s djecom u parku (osim u slučaju da su to naša djeca)..
što zbog lijenosti - ne da nam se vježbati, pa čak ni s Renatom Sopek nedjeljom u 16h, a kave s frendicama smo prorijedili jer i tako chatamo prek neta učestalo, pa ne osjećamo potrebu da se vidimo fejs-tu-fejs..

i kaj nam onda preostaje kad nam je komp doma u kvaru?

otići na kavu s frendicom, gledati Odmetnika Josey Walesa po 60ti put i čitati na svom kindlu, ono što smo srećom upload-ali na njega, prije nego je komp kihnuo.. ufff..




bože kako glup post.